Danas  je dan slobode informisanja. Jutros sabahile upalih holandski radio 1. Oni svako jutro između pola šest i šest imaju emisiju gdje je voditelj povezan sa tri dopisnika na različitim krajevima zemaljske kugle, pa onda svako daje komentar o izabranoj temi.

Jutros su se javljali dopisnici iz Kine, Rumunije i Mozambika. U Kini deset posto stanovništva koristi internet, štampa je uglavnom pod državnom kontrolom. U Mozambiku se prave informacije uglavnom prenose od usta do usta, od državom kontrolisane štampe se ne može ništa saznati. U Rumuniji je po meni situacija najsličnija onoj u Bosni i Hercegovini.

Ima jako mnogo radio i TV stanica, i podosta novina. Država se ne upliċe u njihovo pisanje, ali vlasnici novina su uglavnom  prominentni novokomponovani “poslovni ljudi”, od kojih su mnogi i političari. Tako različite novine o istoj temi pišu različito, u skladu sa stajalištima vlasnika novine. Tako se ističe da je sloboda štampe u stvari veċa nego u Holandiji. A razlog je što novinari nemaju nikakve etike pa pišu i neistinite stvari ili stvari toliko preobuku i često im daju bombastičan karakter, koji  one u stvari nemaju.

U Holandiji novinari ozbiljnih novina dovode svoju reputaciju u pitanje ako krivo izvještavaju, i kad ih čitaoci ili slušaoci otkriju, onda im nema više stanka. Zato dobro porazmisle prije nego što o nekome pišu neistine. Sudski procesi su rijetki, ali javno mnijenje je jako i obrazovano i zna ocijeniti šta je istina a šta laž.

Ko je Saša Stanišiċ? Rodio se u Višegradu 1978., otac Srbin, majka Bošnjakinja. U ovome lijepom starom gradu na Drini u kome sam i ja živio do svoje četrnaeste godine provodio je Saša lijepo djetinjstvo uz Drinu i Rzav gdje su u skladnom suživotu živjeli muslimani i pravoslavci. Sve dok nije izbio rat 1992. Porodica odjednom shvatila da joj nema stanka među pristiglim “Belim orlovima” i probuđenim domaċim srpskim nacionalistima . Bježe rodbini u Beograd, a onda, dok je još vremena u Njemačku. I to u Hajdelberg, centar njemačke kulture. Saša stiže u Hajdelberg 1992. Tada je imao četrnaest godina.Tamo u školi otkrivaju Sašin izvanredan književni talenat, međutim kakva se god tema da za pismeni on promaši temu i piše o svom napuštenom gradu i razvija fantaziju o prijašnjem životu . Upisuje njamacki jezik i književnost na Univerzitetu u Hajdelbergu. Usput piše eseje i priče na njemačkom koje objavljuje 2001 i za njih dobija nagradu publike. Za svoj magistarski rad dobija nagradu za mlade talente.

Saša ne prestaje sanjati o svom prekinutom djetinjstvu i početku mladiċkog doba. On mašta o svom djedi od koga je naslijedio talenat prepričavanja. Saša izumjeva čarobni štapiċ kojim pokušava vratiti u život svog umrlog dedu i sretno doba djetinjstva. Njegov talenat za prepričavanje oživljava sve čega se njegov jezik dotakne.

Svoj prvi roman “Wie der Soldat das Grammofoon repariert” ( Kako vojnik popravlja gramofon) je napisao 2006. Roman je izazvao veliku pažnju čitalačke publike i bio nominiran za  dvije najveċe njemačke nagrade za književnost za 2006 godinu. Roman je polubiografskog karaktera, u pozadini je rat u Bosni i njegovo bježanje sa roditeljima, te započinjanje novog života u sasvim novoj sredini. Spas od udara svakodnevnice Saša iznalazi bježenjem u sjeċanje. Roman je i dramatizovan.

Dug je spisak nagrada i stipendija koje je Saša Stanišiċ osvojio. Da ne nabrajam vidi ako klikneš  ovdje    . Trenutno živi i radi u Leipzigu (Saksonija) i u Grazu (Austrija). 

Saša Stanišic'

Saša Stanišić (* 1978 in Višegrad) ist ein aus Bosnien und Herzegowina stammender deutschsprachiger Schriftsteller.