Moje komšije na selu su jedna  familija koja je tokom rata izbjegla iz okoline Foče. Kupili su neku skromnu vikendicu, imaju kravu, kokoši. Otac familije radi u nekom preduzeću za putogradnju, uglavnom nikad nema plate, a čini mi se i da ne ide stalno na posao. Njegova žena devera oko kuće, krave, okućnice. Imaju sina i ćerku. Došli su kao djeca, sada su momak i djevojka. Sin se uspio zaposliti negdje kao magacioner, digao je krediti i uz očevu počeo praviti svoju kuću.  Kuća od betonskih elemenata, imali su para do ploče. Ugradio jejeftinu plastičnu stolariju, i napravio provizorni krov “na jednu vodu”, koji je pokrio lepenkom.  Kuća je još neuseljiva, a tako će izgleda biti zadugo. Sin kaže majci neka ona proda kuću. Njegova cura ne nalazi ništa u ovoj zabiti i ne želi da živi tako daleko od grada.

Ćerka, Mersada, sada ima preko dvadeset, završila neku srednju školu, ali nikad našla posao. Ljepuškasta je, visoka. Pomaže majci i ocu oko kuće, uvijek u svađi s njima. Lani je imala neku ozbiljnu vezu, nekog starijeg doktora, ali izgleda ništa od udaje. Sada krade bogu dane i dosađuje se, uostalom  kao i veliki broj njenih vršnjaka i vršnjakinja. Bijah u prilici da nađem neki izgovor, moram platiti  za struju koju sam od njih uzimao, pa dadnem nešto para majci, nešto njoj.

Ubrzo nam  je Mersada donijela kafu. A onda vidim je ode u selo. Majka viče za njom da ne ostaje dugo. Nije ostala dugo, eto je vraća se i ne skida telefon sa uha. Pare je potrošila na kredit za mobitel. To joj je bilo najpreče.

U povratku u grad svratim kod jednog bogatog poznanika.U ogromnom Porsche džipu povede nas do svog voćnjaka. Preko stotinu sadnica trešnje, kruške, jabuke, šljive, pa i breskve, zasađeno po savjetu stručnjaka  Poljoprivrednog fakulteta. U voćnjaku je pod punim radnim vremenom zaposlen irgat. Pod vrelim suncem, bez kape i šešira, podsjeca i nadgleda voćke. Kažem mu da čuva glavu, da stavi šešir, slamnati, sa velikim obodom, kao što to nose radnici (ili već kako se zovu) na plantažama u Meksiku ili Luzijani.