beats by dre cheap

Kako osjetimo mirise?

Vrijeme je bujanja prirode i cvjetanja biljaka. Pojavljuju se hiljade različitih mirisa. Od čula mirisa ovisi život, i to ne smo insekata i biljaka (koje insekti privučeni mirisom oprašuju). Samim tim od ovoga čula ovisi i cijela biološka piramida, odnosno život na zemlji.

Njušenjem se životinje prepoznaju po  vrsti, prepoznaju miris hrane, majka prepoznaje dijete, lovac otkriva plijen, mužjak ženku koja je spremna za parenje.

Kod ljudi je culo mirisa prilicno slabo razvijeno u odnosu na zivotinje, posebno u odnosu na psa naprimjer. Medjutim je upotreba mirisa u razne svrhe počela veoma davno. Žene se namirišu da budu privlačnije, a danas isto rade i muškarci. Miris tamjana se koristi kod religioznih obreda. Miris hlora iz bolnice ili kod zubara nam unosi nemir i strah. Različiti mirisi nam evociraju memorije, sjećanja na djetinjstvo, na neke osobe, itd. Mirisi plina, zagoretine, nas upozoravaju na opasnost. Industrija mirisnih tvari (parfema) ima u nekim zemljama veliko ekonomsko znacenje (Francuska napr.)

Čulo mirisa je jedno od najstarijih čula, a istovremeno i najzagonetnije i najmanje ispitano. Ono je skriveno duboko na dnu nosne šupljine u sluznici nosa. Radi se o jednom polju sluzokože širokom par kvadratnih centimetara, koje je smeđkaste boje i prekriveno vlažnim slojem. Njega sačinjavaju nervne ćelije, takozvane bipolarne ćelije. One su vretenaste, a imaju nervne završetke na dva kraja. Prema sluznici nosa završavaju snopom veoma sitnih dlačica . Ove dlačice  imaju na sebi receptore za prijem bjelančevinastih molekula. Na drugom kraju ćelije imaju nervne završetke kojima se dobijene informacije u vidu električnih impulsa mogu poslati u moždani centar za miris (olfaktivni centar).

Čovjek može raspoznati oko 10000 različitih mirisa, a broj bipolarnih ćelija iznosi nekoliko miliona, iličak desetina miliona. Da bi neki miris bio prepoznat materijal za prepoznavanje mora biti isparljiv, tako da se molekuli usisaju zajedno sa strujom vazduha pri disanju, i da se zaustave u području čula mirisa. Sluznica nosa mora biti vlažna da bi se bjelančevinasta materija rastvorila u nosu i stupila u hemijsku reakciju sa bjelančevinama na dlačicama bipolarne ćelije.

Svaka bipolarna ćelija je specifična za određenu bjelančevinastu tvar (odredjeni miris), i oni odgovaraju jedno drugom kao brava i ključ. U kontroli procesa mirisa učestvuje oko 1000 gena, od kojih 350 aktivno. Amerikanci Linda Buck i Richard Axel su 2004 godine dobili Nobelovu nagradu za medicinu za (neovisna jedno od drugoga) bio-molekularna istraživanja u fiziologiji čula mirisa (na misevima), a posebno ulogu gena u tome. Oni su otkrili da različiti ljudi imaju različite gene za kontrolu mirisa, i neke osobe nemaju gene za kontrolu određenih mirisa.

O samom moždanom centru za miris i njegovom funkcionisanju se malo zna. Zna se sigurno da se nalazi u tzv. bulbus olphactorius-u (mirisnoj jabučici). Meni samom nije jasno da li istovremeno možemo osjetiti više mirisa, ili je moždani kompjuter zauzet sa samo jednom stranicom, odnosno prati samo najjači TV kanal. Daleko je od toga da shvatimo pojavu samog osjećaja mirisa, njegov intenzitet, prijatnost i neprijatnost, ili odvratnost do nagona za povraćanje. Takođe i asocijativne veze koje centar za miris ima sa ostalim dijelovima mozga, kao što su centar za pamćenje, centar za ukus, itd, Mirisi nas vezuju za određena iskustva, a hrana bez mirisa obično nema ni ukusa.

Na slici su Richard AxelLinda Buck koji su 2004 podijelili Nobelovu nagradu za medicinu za zasluge u genetickom i molekularnom razumijevanju fiziologije cula mirisa.  

Richard Axel Linda B. Buck

 

 

 

Leteci Holandjanin
http://letholandez.blogger.ba
14/05/2008 09:46