beats by dre cheap

Kako smo branili bolnicu (2)

Nakon odbrane bolnice poslije Titove smrti, morali smo braniti bolnicu od aprila 1992 godine. U tome su nam pomogli lokalni partizani koji su formirali vojsku na Višnjiku. Jedna od prvih stvari koju su uradili jeste da su ne tražeći nikakvo odobrenje ušli i odnijeli kompletnu poljsku bolnicu, sa krevetima i svom opremom. Poslije su takođe stuhinjali svaku noć i uzimali šta im je bilo potrebno. U bolnici je uskoro nestalo struje i pacijenti se nisu mogli pregledati. Agregat bi se uključio na veoma kratko vrijeme, u slučaju potrebe za operacijom. Nestalo je baterija za preglede, niko se nije potrudio da nabavi umetke. Kad dođe pacijent po noći, sestra bi ga uvodila sa kandilom u ambulantu, i prinosila kandilo oku. Koliko se od oka moglo vidjeti možete samo pretpostaviti. Često se dešavalo da se ulje iz kandila prospe po krilu pacijenta. Ko ne zna šta je kandilo, to je ulje u posudi, u koje je umočen fitilj od pamuka.

Onda nam je jedan pacijent napravio neku spravu koja kad se vrti rukom, stvara struju. To je nešto kao bivše mašine za meso. Trebalo je brzo vrtiti ručku, a na vrhu je bila sijalica koja bi se zažarila. Struja koja se je stvarala je imala visoki napon, i ne jedanput ju je sestra bacila iz ruku, jer je dobila strujni udar.

Nekada bi po  cijeli dan osoblje bolnice čekalo da dođe cisterna sa vodom, a onda bi svi navalili da napune već pripremljene kanistere, od kojih će većinu nositi kući. Stvarala se gužva, pola vode je isticalo pored, pa su doktori i svi ostali ostajali mokrih noga. Poslije je u bolnicu dolazila i humanitarna. Jedan dio se dijelio zaposlenima. Jedanput je neko iz sobe, koja je bila odmah uz direktorsku kancelariju, i imala rešetke na prozorima, preko noći pokrao cijelu humanitarnu. Oni koji dan prije nisu bili na poslu, sutradan nisu imali šta da dobiju..

Onda je došlo na red da se siječe drveće oko klinike. Prvo su stradali bagremovi sa južne strane. Kada sam jednome lokalnom razbojniku rekao sa prozora da ne siječe drveće klinike, on se počeo prihvatati pištolja.

Blizu ulaza su bila tri velika hrasta, stara nekoliko vijekova. Imali  su jako debela debla. Pitao sam se ko to,može prepilati. Ali termitima nije bilo problema. Radile su sjekire, testere, danima se tu pred Dječijim odjeljenjem dešavalo dokosurivanje hrastova. Iza njih su ostali su veliki panjevi. Onda su došli i specijalisti za panjeve. Danima su dubili u zemlju iizvlačili grane korijenja.

Od napada sa strane četničkog agresora sa brda, slabo se moglo braniti. Jedino opštim bježanjem niz stepenice, I to i osoblja i bolesnika.  Bolnica inače nije imala lift, a i da jeste , slaba fajda, jer nikad nije bilo struje.  Granate su padale oko same bolnice, a u samoj operacionoj sali je jednom doktoru prosut mozak po zidu, kada ga je u glavu  pogodio metak protivavionskog topa. Sala za operacije je prenešena u podrum, u društvo miševa. I dijagnostika je prebačena dole, pa kad sam jednom kolegi htio uraditi ultrazvuk oka, kad sam pomakao jastuk gdje treba da stavi glavu, ispod jastuka je izletio miš.

Nije mi jasno kako je ostalo nekoliko divljih kestenova uz ogradu pored ulice. Oni su i sada tamo, ispred Ginekologije, koja se tokom rata uselila. Očna klinika više ne postoji na mje.stu gdje je bila nekih četrdesetak godina, i gdje je izrasla u veoma poznatu kliniku. U stvari zgrada je bila kloster časnih sestara koje su radile u bolnici Koševo.  Uništena ginekologija na Jezeru nikako da se obnovi. A Očna je unazađena seobom u neuslovne sobe Traumatologije, gdje je razbacana na tri sprata, bez pravog identiteta, jer mnoge prostorije dijeli sa drugima. Bolnica je izgubila bitku od svojih samih, bolje receno od preko noci proizvedenih autoriteta.

Leteci Holandjanin
http://letholandez.blogger.ba
18/01/2009 15:52